Ana Ristović – Reči lete, zapisano ostaje


Pesnikinja Ana Ristović koja je objavila više knjiga poezije dobitnica je brojnih nagrada, među njima se nalazi i ,,Disova nagrada”. Osim nje, pesnikinje kojima je uručeno ovo priznanje su Desanka Maksimović i Radmila Lazić. Prvu zbirku pesama je objavila 1994. godine pod nazivom ,,Snovidna voda”. Prevodilac je sa slovenačkog jezika, sa koga je prevela veliki broj dela. Njene pesme publika može čitati na mnogim svetskim jezicima – engleskom, nemačkom, finskom, mađarskom… Zaposlena je kao profesor srpskog jezika i književnosti u jednoj beogradskoj školi.

Završivši Filološku gimnaziju upisala je srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Tinejdžerske dane uglavnom pamti po bezbrižnosti, ali smatra da se u taj period nikada ne bi vratila, zbog nesigurnosti, strepnje i nedostatka samopouzdanja koji je svojstven svakome toga uzrasta. Volela je da izlazi u SKC, KST, zbog dobre muzike.

,,Nisam bila štreber, ali sam imala dobre ocene i dobro društvo“.

Odmalena okružena knjigama

Odmalena se znalo da će da upiše književnost. Bila je okružena knjigama i za nju je to predstavljalo posebno zadovoljstvo.

,,Književnost me je oduvek zanimala, knjige sam gutala od kada sam savladala azbuku, a s obzirom na to da sam kći pesnika,  Aleksandra Ristovića, knjigama sam oduvek bila i okružena, tako da je studiranje književnosti bio najprirodniji mogući izbor za mene. Mada, moram priznati, jedno vreme tokom srednje škole zanosila sam se time da ću studirati psihologiju.”

ana

Prva pesma napisana sa šest godina

,,Mala žaba / pirinčem je punjena / pa je zato zbunjena. Inspiraciju za tu pesmu našla sam u onim krpenim žabama punjenim pirinčem, koje smo pravili i stavljali kraj prozora da bi nam sugerisale hoće li biti kiše – kada poraste vlažnost vazduha pirinač u žabi bi nabubreo i ona bi se nadula. Kasnije sam pisala i kratke priče, ali ljubav prema poeziji ostala je najvažniji deo mene”.

Objavljivanje prve knjige neverovatno iskustvo

Objavila je dosta knjiga, međutim, prva zbirka pesama je na nju ostavila veliki trag.

,,To je osećaj oslobađanja,  mogu reći da ga imam i danas nakon objavljivanja svake sledeće zbirke. To je osećaj da šaljete u svet deo sebe. Tu je bilo pomalo i osećanja straha, strepnje, pribojavanja. Kada jednom ,,sklopite” stranice svog rukopisa i kažete ,,to je to”, svesni ste rizika i odgovornosti prema vlastitoj reči. Svesni ste da ste pustili od sebe deo sebe i da vaša knjiga sada nastavlja da živi – kroz druge. Jer pesma nastavlja svoj život odjekujući u drugome. U tome je i smisao pisanja, u tom odjeku.”

Dobitnica je mnogobrojnih nagarada, ali jedna od najznačajnijih je ,,Brankova nagrada” za prvu zbirku pesama ,,Snovidna voda”.

,,Najznačajnija mi je upravo zbog neprocenjivog osećaja da je ono što pišete neko prepoznao kao vredno i nagradio vas. Tada sam imala dvadeset i jednu godinu i tek sam bila zakoračila u svet objavljivanja poezije, sve mi se činilo tako novim i neistraženim.”

Festivali – mogućnost da se upoznaju druge kulture

,,Književni festivali su divna stvar zato što vam omogućuju brojne susrete sa pesnicima iz drugih gradova i iz celog sveta, upoznavanja, zanimljive razgovore i druženja, razmenu ideja i uvide u ono što se dešava na pesničkoj sceni u drugim zemljama. Zahvaljujući festivalima stekla sam mnoga divna književna prijateljstva. Osim toga, festivali vam pružaju mogućnost da vidite i neke zemlje, upoznate njihovu kulturu, sagledate druge gradove iz sasvim pesničkog ugla.”

Posebno i rado izdvaja festivale u Kolumbiji i Maroku.
,,Posebno zanimljivo, u tom smislu, bilo je moje putovanje u Kolumbiju, najdalju i najegzotičniju zemlju u kojoj sam bila pre nekoliko godina na dva književna festival, kao i u Maroko, pre tri godine. Na nekim od tih festivala shvatila sam koliko su ljudi, publika, gladni pesničke reči, koliko žele da čuju, vide, osete poeziju. Takve situacije svakako demantuju priču o tome da se poezija malo čita. “

ana

Profesorski posao pun izazova

Rad sa decom u školi, posebno sa tinejdžerima je ogroman izazov: zainteresovati ih za književnost, i to u uzrastu kada njihova fluentna misao neprestano luta vođena raznim podsticajima i inspiracijama. Razbiti im predrasude u vezi sa tim da je književnost nešto dosadno, nešto što je ,,smarajuća školska lektira”, otkriti im zanimljive pojedinosti i priče o piscima. To nije lako, ali je ogromna nagrada svako njihovo probuđeno interesovanje za knjigu.

Posebno joj prijaju situacije kada vidi da se mladi trude i da rade na sebi. ,,Pre nekoliko dana u biblioteku je došla moja učenica kojoj je svega 16 godina,  vratila mi je (oduševljena) pročitane knjige Selindžera, Džeka Keruaka i Čarlsa Bukovskog i uzela ,,Zle duhe” Dostojevskog, pripovetke Edgara Alana Poa  i roman Kurta Voneguta. I naravno, uz to i Balzakovog ,,Čiča Gorioa” za školsku lektiru. To je uspeh, to je zadovoljstvo koje se ne može ni sa čim uporediti. Naravno, volela bih kada bi takvih slučajeva bilo što više. Ono što međutim otežava taj rad je njihova inače smanjena koncentracija, razbijena obiljem tehnoloških pomagala. Pažnja im je rasuta, treba naći načina kako je privući.”

Sebe smatra upornom, ali ponekad i eksplozivnom. Njen moto je ,,Reči lete, zapisano ostaje“.

Zahvaljujući svojoj upornosti i talentu koji ima, Ana nas uvodi u predivan svet poezije, svet u kome svako može da se pronađe, a mladima poručuje: ,,Budite svoji, budite posebni i ne trudite se da kopirate jedni druge. Vaše bogatstvo je u vašoj različitosti i u svetu koji nosite u sebi.”

Leave a Comment