Snežana Savić – Išla sam srcem u susret životu i iskušenjima


Snežana Savić važila je i još uvek važi za jednu od najlepših glumica na našim prostorima. Pamtimo je po ulogama u serijama Srećni ljudi, Bolji život, Porodično blago, Stižu dolari i mnogim drugim, kao i u filmovima Pad Italije, Šta je s tobom, Nina, Žene u zatvoru… Pored glumačke, i njenu pevačku karijeru krase veliki hitovi. Dva puta je dobila nagradu za glumački par godine – sa Desimirom Stanojevićem u Srećnim ljudima, gde je glumila Malinu, i sa Draganom Nikolićem u Porodičnom blagu, za ulogu Rajne. Nedavno je proslavila 64. rođendan i trenutno je posvećena porodici i pozorištu. Za Beogradsku Nedelju govorila je o životu, sreći, zavisti, glumi…

Primećujem da ste i dalje veoma lepi. Devojke i žene danas stalno žele da menjaju nešto na sebi. Da li ste Vi to nekada poželeli?                                                                                                                                                    

Svaka žena zna koje su joj slabije strane i čime je manje, a čime više zadovoljna kada su lepota i izgled u pitanju. Ima stvari koje mi se, naravno, na meni ne dopadaju, ali niko nije savršen i čovek mora sebe da prihvati onakvog kakav je došao na svet i da radi na tome da istakne ono što je lepo, a ono što je manje lepo da sakrije.

Diplomirali ste glumu na Fakultetu dramskih umetnosti, koje su Vam najdraže uspomene iz perioda studiranja?

Meni je celo moje studiranje nezaboravno, ostalo mi je zaista sve u nezaboravnom sećanju. To je škola kao internat, nešto slično, s tim što tamo nismo spavali, ali smo tokom celog dana boravili tamo. Mi smo se jako lepo družili, moja klasa je bila divna, od Ljilje Stjepanović, pokojne Zlate Petković, Radoša Bajića, Diklića, Laze Ristovskog… Zaista jedna fantastična glumačka ekipa u klasi profesorke Ognjenke Milićević, tako da pamtim to kao zaista nešto najlepše.

Jeste li nekada pomislili da odustanete od svojih ambicija?

Nikada.

Da li ste na neki način žrtvovali glumačku karijeru zbog pevačke?

Pa, jesam. Morala sam da u trenutku kad bih imala angažman na filmu ili dobila ulogu u seriji, odbijem. Takođe, i neke uloge u pozorištu, jer, znate, mnogo se duže tad radilo, jedna se predstava spremala nekoliko meseci, sad se za mesec dana spremi i onda nisam imala vremena da prihvatim. Morala sam nekih uloga da se odreknem, ali prosto nije bilo vremena za sve.

Možete li uopšte da odlučite jeste li ponosniji na glumačku ili pevačku karijeru?

Ja sam možda nauštrb i jedne i druge mogla više. Da sam bila usredsređena samo na osnovnu profesiju – glumačku, jer ja sam po vokaciji glumica, da sam ostala samo u toj profesiji, sigurno da bih više uradila, to bez sumnje. Ali ovako sam svoje angažmane delila, tako da nisam ni u pevačkom želela da pravim neku veliku karijeru, nego prosto, to je po inerciji išlo tako kako je išlo. Nizale su se neke pesme koje su postajale hitovi, od Tri poljupca, Nove ljubavi, Topolske i slično. Ali nikada nisam poželela da uzmem ozbiljan tim koji će biti iza mene, da imam svog menadžera, da pravim veliku, ozbiljnu pevačku karijeru.

Čime biste se bavili da se niste odlučili da idete putem umetnosti?

Ja sam upisala Jugoslovensku književnost, nameravajući da ako ne prođem na glumi, odaberem to. Čak sam počela da slušam neka predavanja, ali prosto fizički nisam i jedno i drugo mogla da stignem, tako da bih verovatno bila profesor, sigurno bih završila književnost ili… Ne znam šta bih još mogla da budem. Mislim da sam pronašla sebe. Od ranog detinjstva ja sam bila član grupe Bate Miladinovića, to je bila grupa pri radiju. Mnogo velika glumačka imena su bila članovi, Ružica Sokić i tako dalje. Sećam se da smo putovali za Rusiju vozom, to je trajalo danima i danima. Obilazili smo i Boljšoj teatar, kao mali, kao klinci. Kasnije sam u Šestoj beogradskoj gumnaziji amaterski bila u Teatru Simonida gde je bila i Ljilja Stjepanović, Jelica Sretenović… Onda smo mi spremali predstave tu, baveći se glumom amaterski. To su prvi pokazatelji da neko ima sklonost ka nečemu, jer talenat, ako ga poseduješ, tera te da uđeš u to.

Mnogi glumci ne mogu da se odluče, a možete li Vi da izdvojite kolegu sa kojim ste najbolje sarađivali?

Uvek je najveće uživanje raditi sa dobrim glumcem, što je glumac bolji, to je veće uživanje, to je veći izazov. Nekad se poklope glumački senzibiliteti, pa se lakše sporazumevate, lakše igrate, osećate se bolje. Ja mogu reći da je puno glumaca sa kojima sam divno sarađivala, od pokojnog Danila Lazovića, Gage Nikolića, Đuze… To su sve nažalost moje kolege koje su nas prerano napustile, sa kojima mi je bilo ne samo uživanje, nego i izazov raditi. Bilo je lepo, izazovno, oni vas nateraju da i vi sami budete bolji, kakvi možda ne biste bili sa nekim drugim ko nije tako dobar, harizmatičan i vešt u svojoj profesiji.

Jednom prilikom ste izjavili da glumac ne treba da ima stid ako želi da se bavi tim poslom. Imaju li danas glumci previše stida?

Ima različitih glumaca, ima onih koji nemaju stida i kad se skinu, kad su nagi, kad igraju uloge… Po difoltu, telo glumca je njegovo sredstvo za rad. Ako se opredelio za to i ako je dobio ulogu da se skida i da bude kreten, da se ači i kerebeči, šeta nag po ulicama, on to treba da uradi zaista sa uverenjem, jer možda igra ludaka koji se razgolitio, pa sad šeta ulicama i zašto bi se stideo? To nije on, to je njegova uloga i on ima pokriće za to.

Ponovo se emituju Srećni ljudi. Kako publika reaguje na repriziranje čuvenih serija?

Kaže mi sad mladi kolega da je velika gledanost. Zahvaljujući tim serijama koje se repriziraju, mene mladi znaju i baš sam srećna zbog toga. Dolaze generacije koje to nisu videle kada se premijerno prikazivalo i evo prilike.

Važili ste i važite za jednu od najlepših glumica na našim prostorima? Kako ste u životu reagovali na zavist?

Hvala puno! Vidite, ja sam imala otklon od toga, ja nisam to htela uopšte da primećujem, sebi sam uvek pričala da to ne postoji. Ja to nemam u sebi, u svom psihološkom sklopu, i onda sam se trudila da gledam ljude na način da su oni svi kao ja, da nemaju to. Ja bih naknadno saznala možda za nešto ružno što bi se odnosilo na mene ili na neki projekat, to je verovatno proizilazilo iz moguće zavisti. Ali i zavist je ljudska kategorija. Nekako, ne moramo čak to da shvatamo kao ružnu osobinu, ružno je to što zavist rađa mržnju, to ne valja. Inače, zavist je konstanta u međuljudskim odnosima, jedna potpuno prirodna osobina.

Kajete li se zbog nečega što ste mogli da uradite, a niste, ili što ste uradili, a niste morali?

Ja ne spadam u kategoriju ljudi koji kažu da bi sve isto uradili, ne bih isto. Čovek se menja i na kraju, čini mu se nekad da je možda mogao nešto drugo da odabere, a ne to što je odabrao. Svakako, kategoričnost je odlika glupih ljudi, samo se glup čovek ne menja. Spoznaješ kroz godine, kroz iskustvo neke stvari, šta je bolje, šta je moglo da bude bolje. Ja se kajem što sam neke uloge morala da odbijem zarad neke turneje, recimo po Americi ili Australiji, ali prosto, eto, tako je tada bilo.

Šta bi onda Snežana Savić danas poručila dvadesetpetogodišnjoj Snežani Savić?

Rekla bih joj da je trebalo da bude, hm… Delovala je ta Snežana vrlo ozbiljno, ali bila je vrlo često neozbiljna i više je išla srcem, instinktom, više se prepuštala, išla u susret iskustvima, iskušenjima, nije promišljala, nije bila… Falila mi je racionalnost. Previše emocija, premalo mozga, premalo racija, prepuštanja srcu, tim nekim stvarima koje su dolazile, pa nisam mnogo mislila da li je to pametno ili ne i koliko će me to koštatati. Ali opet, ja sam sve svoje želje sebi ispunjavala, nisam se ustezala, bila sam hrabra, nisam se bojala. Išla sam u susret životu i iskušenjima koje mi je život nudio. Sad već, sa ovim godinama, kažem sebi: „Ne, to bi me povredilo!”, mislim da to nije dobro, imam tu ogradu i kažem: „To nije za moje godine, to je neozbiljno! Šta će reći ljudi? To ne bih smela sebi da dopustim…”, što mislim da isto nije dobro. Čovek treba, koliko je to moguće, da živi punim plućima, koliko mu to zdravlje i životne okolnosti dozvoljavaju.

Čime se sada bavite? Gde Vas publika može videti?

Jaoj, ja sam trenutno puno zauzeta u pozorištu. Radiću još jednu predstavu u pozorištu. Igram, idem u Jagodinu, pozvani smo na festival za Dane komedije. Igram Bajku o pozorištu, Pozovi M radi užitka Mire Bobić Mojsilović, Laki komad Nebojše Romčevića, Udaj se muški, Karla Goldonija sa divnim kostimima. Eto, to je ono što trenutno radim.

Za kraj, šta je za Vas definicija sreće?

Jaoj, to je baš jedno teško pitanje na koje ja ne umem da odgovorim. Ja još nisam uspela da definišem sreću i verovatno ju je teško definisati. Mislim da niko ne zna šta je zapravo sreća. Pa i najveći filozofi verovatno nisu uspeli da do kraja definišu sreću. Sreća je poprilično neuhvatljiva. Kad bi ljudi znali šta je to sreća, oni bi valjda uspeli da je zadrže. Sreća je ono što te usrećuje. A šta te usrećuje? Mene sad usrećuje moja unuka Nina, moja ćerka Anita, usrećuju me moji bližnji, usrećuje me kad sam u kući, kad mi je prijatno, kad dolazim sa pijace, kupim sebi buket cveća i divno mi soba miriše. Ja volim da budem okružena lepim stvarima, volim da sedim u svojoj kući gde me okružuje ta moja toplina koju sam ja za sebe napravila. Čini mi se, eto, da je to sreća. Sreća je biti zdrav, sreća su lepi trenuci koje doživimo, najveća sreća je možda ljubav prema bližnjima, ljubav žene prema muškarcu i obratno. Svašta je sreća.

Leave a Comment