Budući šampioni 1


Svima je poznat osećaj pripadnosti, timskog rada i podržavanja. Obično kad se spomene sportski tim, prva asocijacija je uigranost i saglasnost, ali i fudbal, košarka, odbojka i ostali sportovi na koje smo navikli. Međutim, šta ako vas upoznam sa jednom sportskom familijom- u pravom smislu te reči?

Gracie Barra Beograd je samo jedan deo velike familije koja je posvećena ne samo treniranju brazilske džiju džice, već i psihe svakog pojedinca. Uobičajeno je da kada se nađete u opasnoj situaciji, delate bez razmišljanja, tj refleksivno- evo ga odličan način da naučite da kontrolišete svoj um, pokrete i poteze samoodbrane. Iako vladaju stereotipi, pa se smatra da je džiju džica sport u kojem ćete zadobiti samo povrede ili lomove, osvrnite se na vedriju stranu- bićete sposobni da se odbranite u svakodnevnom životu, ne samo od fizičkih napada, već i problema lične prirode (stres, samopouzdanje, odnosi sa drugima). Ovaj sport nije namenjen samo adolescentima i odraslima, već i deca imaju mogućnost da razvijaju svoj takmičarski duh. U prilog tome, 11. oktobra se u zgradi BIGZ-a održalo drugo dečje takmičenje u Srbiji, u organizaciji istoimenog kluba. Preko pedeset nasmejanih, razigranih i druželjubivih najmlađih članova je učestvovalo u preko sto borbi, a oni najbolji su nagrađeni medaljama. To nije bilo samo takmičenje u kojem vi čekate kraj runde i pobedu, već i mesto na kojem su ostala deca bila animirana raznim igricama, crtanjem i kreiranjem raznih figura, gde su ljudi bili i više nego prijateljski nastrojeni, a sve što ste mogli osetiti je pozitivna atmosfera. Za sve učesnike su bili obezbeđeni lanč paketići, sokovi i voda, a ceo događaj je pratila lekarska služba.

Za redakciju Beogradske Nedelje, ovog puta, govori glavni instruktor Gracie Barra Srbija- Danijel Brajčić:

 

Gracie Barra spada u Centar Brazilske Kulture?

Ne. Mi radimo u saradnji sa njima, ali Gracie Barra je klub za sebe. To je najveći svetski klub brazilske džiju džice. Trenutno broji preko petsto škola u svetu i daleko je veći, da tako kažem, od nekih drugih priča koje se nalaze u Srbiji i kao takav dovoljno je veliki da bude samostalan. Ali ideja naša je uvek bila da se spojimo sa Centrom Brazilske Kulture, da bi ta energija koja se promoviše ovde, energija Brazila, bila prisutna i sa naše strane.

Zašto mislite da bi ljudi trebalo da se bave baš džiju džicom, a ne nekim plesom koji potiče iz Brazila, ako već žele da osete taj duh?

Naprotiv, ne mislim tako. I jedno i drugo je lepo. U principu i ja imam svoje stavove koji se možda razlikuju od tuđih. U klubu ima i devojaka koje rade sambu, uče portugalski, tako da je sve to stvar izbora. Ne bih mogao da kažem zašto je ovo bolje. Na primer za decu, posebno najmanjeg uzrasta je dobro jer razvijaju uporedo dinamičke i motoričke sposobnosti, ali i fizički jačaju.


068

Da li trening brazilske džiju džice jača i psihičku stranu?

Naravno, ona učestvuje u njihovoj izgradnji od malih nogu. Stvara od njih jake individue, vođe, maltene pristup je sličan kao kod nekih japanskih veština, koje takođe razvijaju lidersko vođstvo. Prisutan je individualizam, jačaju, dokazuju se na takmičenjima, tako da u isto vreme postaju svesni svoje snage, samokontrole i samoodbrane. Ono što je interesantno je da je zabluda kod roditelja najgora stvar. Oni misle da ako dovedu dete na borilački sport da će postati agresivno. Upravo je suprotno. Deca ubijaju agresiju, ali što je bitno, oni u džiju džici uče kako i kada da utiču na nju i to rade isključivo u samoodbrani. Znači uče kako i na koji način da kontrolišu svoju snagu, budu svesni nje, jer se dešava da neko duži vremenski period trenira, ali u momentu kada treba da primeni neki potez, zamrzne se. Mi upravo radimo na tome da ih konstantno prati taj osećaj samokontrole.

Postoji li potražnja za ovim sportom, s obzirom na stereotipe?

Nažalost, ima svega. I stereotipa, kao neka vrsta neinformisanosti ljudi, ali ima i tradicije i navike, jer je ovo sport sa svojom istorijom. U Srbiji je prisutan od 2000. godine. Što se tiče dece, tu je dve godine, još je mlad sport u tom smislu, ali da postoji interesovanje- da. Ljudi su i dalje malo suzdržani od toga da dovode svoju decu, ali se nadam da će se stanje poboljšati.

Kako radite na poboljšanju svesti kod ljudi u vezi sa ovim sportom?

Mi imamo specifičan način reklamiranja, a to je lični pristup. Nemamo nikakav famozni marketing koji nas prati (ne uključujući facebook stranicu i internet sajt, s ozirom da je to postala svakodnevnica) osim preporuka ljudi. Ako su zadovoljni, dovešće nekoga i verujemo u te preporuke. Nemamo plaćene reklame, a imamo pun klub i nadamo se još većoj zainteresovanosti.

Koliko članova broji klub?

Odraslu grupu broji šezdeset sedam članova, dece ima dvadeset petoro.

Da li se vaš trening bazira samo na fizičkom ‘umoru’ i profesionalizmu ili ipak funkcionišete kao velika porodica?

Mi ne radimo ništa napamet. Postoji program po kojem radimo, naravno njega dopunjujemo, usavršavamo, jer imamo dozvolu za određene programe da to radimo, ali neke ne možemo menjati nikako. Ono što je interesantno za Gracie Barru je, iako je veliki klub, da iako nas ima petsto klubova u svetu, u isto vreme na istim treninzima, svi radimo isto. Svake godine se dopunjuju, polažemo za sertifikate,  nadograđujemo, idemo u druge klubove, da delimo tu energiju, dovodimo profesionalni svet koji vodi sve to i na taj način produbljujemo celu ovu priču. Upravo iz tog osećaja se javila familija. Način na koji mi radimo, ljudi nauče da cene pre svega sebe, zatim svoje protivnike i sve ostalo ide samo od sebe.

U vezi sa takmičenjem za decu, koje je ovo po redu?

Ovo je drugo za decu u istoriji Srbije. Od 2000. godine niko nikada nije pokrenuo ovako nešto- do ove godine. Inicijativa je bila od strane kluba Secutor koje je održano u njihovom klubu, a za drugo takmičenje smo mi domaćini. Nameravamo da ih održavamo, prvobitno zbog same dece i nadam se da će ih biti još, jer su potrebna. Deca vole takmičenja, taj kompetativni duh u njima živi, a mi samo treba da ih usmerimo na pravi put.

 

 

DSC_0113

A takmičenja za starije?

Postoji mnogo takmičenja za odrasle, kako u Srbiji tako i u regionu. Naši članovi su prisutni u onima u Srbiji pod grbom Gracie Barra  i mogu da se pohvalim raznim medaljama, ukupno ih ima sto devet. Hoću da kažem da iz tog duha familije, naravno da može biti profesionalnost, samo ako se zna kako se radi: postoje dva  načina na koji se boriš. Jedan je da budeš ljut i besan, a drugi je istinska ljubav, ono što mi radimo ovde.

Kakve planove imate za razvijanje? Postoji li brazilska džiju džica u drugim gradovima Srbije?

Mi se konstantno razvijamo i na neki način skupljamo iskustvo. Trenutno pored Beograda postoji još u Šapcu. Pored toga, predstavništvo našeg kluba je i u Banja Luci takođe. Imamo plan da u narednih godinu dana osnujemo još jedan klub, on će biti u Beogradu, ali videćemo.

Kako ste Vi zadovoljni kao trener?

Ja sam uvek zadovoljan. Ovo ide nekim svojim tokom i ovo je jedini način na koji možemo da se razvijamo. Iz prostog razloga zato što ja vidim jedini način kao takav. Ne želim nikakav fensi marketing ili bilo šta, jednostavno ubeđen sam u to da ljudi moraju da naiđu na nas iz želje da učestvuju, a ne da ih mi privlačimo nekim reklamama. Nismo zatvoreni, otvoreni smo uvek, ali nemamo potrebu da radimo na taj način. Naprotiv, velika potražnja kod ljudi inače postoji, jer nije lak sport, ali svako može da proba i kod nekoga da potraje ceo život. Takmičari će izabrati takmičarski put, rekreativci rekreativni, neko ko to voli da radi iz hobija, moći ce da radi kad mu odgovara. Svi su dobrodošli, na kakav god način oni to žele. Iz te energije mora da postoji neka ljubav. Možda je jedan od retkih klubova koji se može pohvaliti time da na treningu učestvuje trideset ljudi u isto vreme i preko petnaest žena. Inače slabo ima žena u ovom sportu, ali mi na spisku imamo sedamnaest njih, po treningu od deset do petnaest. One rade zajedno sa muškarcima, tako da dele tu energiju i uče u jednoj atmosferi gde moraju da se prilagođavaju jedni drugima. Na taj način svako dobija. Muškarci rade brže i snažnije, a žene sa mnogo više snage.

Koji bi povod bio ljudima da treniraju ovaj sport?

Prvo znatiželja, da probaju nešto novo, jer verovatno viđaju na televiziji, s obzirom da je dosta popularan sport u svetu. Drugo da vide da li im je ovo izazov, s obzirom da je teška veština. Ko želi da se profesionalno bavi- ako želiš izazov, nema većeg od ovoga. Dobar razvoj, učenje samoodbrane, i ne samo fizičkih veština, već i psihičkih. Dosta njih dolazi već zaljubljeno u ovu veštinu i žele da što pre dostignu viši nivo. Postoje grupni treninzi, ali i privatni. Ja sam ovde od 7h ujutru do 00h, jer je ovo sve što radim. Ako ne radiš samo to u životu, onda pričas priču koja je marketinška. Svako radi na svoj način, a ja se trudim da im, između ostalog, budem i očinska figura.

10625095_615359021923030_9031340293259536316_n

Svi misle da su samo roditelji maksimalno posvećeni svojoj deci, ali su tu onda i drugi ljudi koji svoj život podrede njihovom razvijanju. Činjenica je da smo nacija puna predrasuda i stereotipa, jednom rečju- konzervativni smo. Nije samo porodica mesto gde se osećate sigurnim i zaštićenim, već postoje i timovi koji učine da postanete ponosan član familije. Radite na sebi u svim sferama, razbijte predrasude, a pravi ljudi će vam samo pomoći u tome!

 

Leave a Comment