INTERVJU | Darko Nikolić, novinar Blic sporta: Novinari su zavisni od klikova


Novinar Blic sporta govori o tome kako se izborio za svoj stav u novinarstvu, zašto se okrenuo čoveku i njegovim vrlinama, ko su heroji današnjice i kako borba za klikove unižava kvalitet i smisao novinarske profesije.

Nekadašnji student generacije i jedan od najboljih informatičara u Srbiji, pisanju se posvetio najpre u svetu sportskog novinarstva. Bio je dopisnik FIFA (Međunarodne federacije fudbalskih asocijacija), dopisnik UEFA, a trenutno i dalje izveštava za FIBA (Međunarodnu košarkašku federaciju) iz Srbije. Nakon posete Hilandaru i podučavanja dece bez roditeljskog staranja u domovima po Srbiji, počinje da piše sportske priče u kojima želi da „probudi čitaoca iz emotivnog sna“. U pisanju se nije zaustavio samo na novinarstvu. Autor je romana „Ritam Sabedorije“, a ovih dana piše svoju drugu knjigu pod nazivom „Gvozdeni puk“.

Trenutno radite na novom romanu. Kako je to biti novinar, a biti pisac?

Ovaj istorijski roman će možda biti moje životno delo pošto sam toliko vremena i sebe uložio u njega da ne znam kako je kada pravi pisci to rade. Poslednjih godinu dana sam proveo na terenu po Srbiji, istražujući arhive i muzeje. Proučavao sam dokumenta stara sto godina i to mi je bila jedna velika avantura. Smatrao sam da će ovaj roman biti korisan onima koji ga budu čitali zato što smo postali društvo u kome smo zaslepljeni nestvarnom količinom ispraznosti.

Pošto je „Gvozdeni puk“ istorijski roman, kakve teme i likove možemo da očekujemo?

Roman govori o tome kako je naš narod prošao one ratne godine od 1912. do 1918, uključujući  Balkanske ratove i Prvi svetski rat, ali kroz priču o tome kako bi se jedan momak koji živi životom kako danas žive mladi, koji vodi jedan raskalašni život, gde ima mamu i tatu koji mu sve plaćaju, ima navike koje su pune raznih strasti i bezbrižno živi bez briga za druge i svet oko sebe, šta se dešava kada se jedan takav lik nađe u takvim vremenima. To bi trebalo da bude sudar našeg sadašnjeg mentaliteta sa onim starim srpskim mentalitetom koji nas je i proslavio početkom dvadesetog veka. Iako sudar nije lepa reč, ponekad iz nje mogu da se izvuku neke korisne stvari, pre svega za dušu.

Da li zato birate specifične sudbine ljudi kada pišete svoje tekstove?

Sa svega 18 godina sam bio na Hilandaru i tada sam čuo jednu rečenicu, a to je da čovek kroz život korača sa dve noge. Jedna predstavlja materijalnu stranu ličnosti, a druga duhovnu. Zašto smo mi sadašnji rešili da koristimo samo jednu nogu, to je pitanje za svakog od nas. Teme koje biram mogu da se posmatraju iz toliko uglova da je dobro pitanje šta ja želim da postignem sa tim. Mi novinari pišemo nešto konkretno u štampanim i onlajn medijima i iza nas ostaje reakcija onoga koji je to video, pročitao, slušao. Ako će ta reakcija da podstakne na razmišljanje ili delanje, onda znam da sam na pravom putu. Javiti da je naša teniserka izgubila u prvom kolu sa 3-6 4-6 turnira u Taskentu nije vest koja može da probudi čitaoca, ali je na novinaru da traga za onim vestima koje će takve da budu. Zašto neobične sudbine? Zato što njih ima u svakome od nas.

 

tsjc

Ima li mesta za prosečnog čoveka u herojskim pričama?

Prosečan čovek gradi neobičnu priču. Primer je Jovan Simić. Običan čovek, student od 24- 25  godina koji radi u kineskom restoranu za 18 hiljada dinara mesečno, poslao je poruku redakciji Blica da želi da proda svojih 15 dresova koje sakuplja celog zivota da bi organizovao humanitarnu aukciju za bolesnu devojčicu koju nije poznavao. Poslao je svim medijima. Mediji su to javili ili nisu javili ili su to javili u dve rečenice. On nije poznata ličnost, niti se smatrao herojem. Odlučio da nešto uradi i to je to. Napisao sam tekst koji nije u skladu sa novinarskim pravilima pisanja i možda se mnogi profesori ne bi složili da takav tekst treba da bude objavljen, naročito kada je reč o naslovu – „Momak koji je podigao Srbiju na noge“. Kada je objavljen, taj naslov nije bio tačan, ali je sadržao moju veru da će do kraja dana da bude i desilo se malo čudo. Telefoni u Redakciji su poludeli. Svi su želeli da kupe dres ili da pomognu na svoj način. Mala Nadja je danas živa i zdrava iako su joj prognozirali još mesec dana života. Jovan nije bio heroj i nije bio zanimljiv medijima. Jedan običan decko.

Čini se da „Ne možeš tako da pišeš!“ ne postoji za vas. Kako ste se izborili za svoje „ja“ u profesiji?

Kada sam prvi put napisao tekst koji je meni jedan od najdražih do sada, prišao mi je jedan od urednika i upitao me: ,,Darko, a ko je tebi dao dozvolu da ovako pišeš? Rekao sam mu da je to pogrešno postavljeno pitanje, pravo pitanje je ko je meni zabranio da tako pišem. A on će na to: „Pa niko“. Mi smo sami sebe ograničili onime što mislimo da se od nas očekuje. Od nas se očekuje da budemo ono što jesmo. Svako od nas moze da zablista na različite načine. Neko ko je novinar možda ume dobro da priča, ali možda ume bolje da podstiče ljude, možda je bolji organizaciono. Šekspir lepo  kaze:„Ne daj da ti misli tvoje budu tamnice tvoje“. Sami smo se utamničili. Naravno, okolnosti su ovde prilično brutalne prema onima koji misle i rade drugačije. Postali smo klonovi, sve je manje reči, sve je više stranih reči, sve manje čitamo kvalitetnu literaturu, ali sami smo krivi za to.

Kada su prošle godine studenti Fakulteta političkih nauka obilazili redakciju Blica, jedan od urednika je na pitanje –zašto mediji danas ne podstiču kulturne vrednosti-odgovorio kako su mediji biznis i da će jedino ukoliko se sve medijske kuće dogovore da to bude cilj, doći do kulturne revolucije u medijima. Kako vi to komentarišete?

Novinari su postali zavisni od klikova. Gledamo koliko se neka vest čitala. Jednom sam se našao u sličnoj situaciji. Postavio sam jedan svoj stari tekst u prvi plan (pošto sam deo uređivačke ekipe Blic sporta) iako je tema dana bila obnažena sportistkinja i tekst o njoj koji je imao veću čitanost od tiraža nekih dnevnih listova! Jedan od urednika mi je zamerio. Ako detetu ponudite zdrav obrok i čokoladu za večeru, ono će izabrati čokoladu. Ne shvatite me pogrešno, ja mnogo volim čokoladu, ali je ona u ovoj priči negativac. Ponovite ovaj postupak i za doručak i ručak i opet za večeru. Dete će svakog dana da jede čokoladu, ali da li će mu od toga biti bolje? Ili će da se razboli i da pošandrca. Mi novinari smo počeli isto to da radimo. Mi nudimo ono od čega čoveku neće biti bolje, a narod nije prosvećen. Obezglavljena je njegova empatija, potraga za smislom i čovekoljublje. Naravno da će uzeti ono što mu je blisko što zbog pogrešnog odrastanja i obrazovanja što zbog strasnih vremena. Nama će goditi nešto što je krvava tema, nešto sto je skandal, pogledaće obnažene grudi neke nebitne ličnosti i desiće mu se isto što i tom detetu. Ješće veliku čokoladu. Na nama novinarima je da smanjimo njenu porciju.

Kako se izboriti za to pored uredničke cenzure?

U pravu si, neće mnogo urednika to da sluša, teško je. Ja sam imao sreću da su mi urednici dozvoljavali slobodu. Verovatno će neko u redakciji da doživi da mu kažu neću takav tekst, napiši da se ova skinula gola i ne zanimaju me takve srceparajuce priče. Sačuvajte takav tekst i predajte ga nekom drugom uredniku. Ne treba odustati od toga. Mi smo i stigli dovde jer smo počeli da uzmičemo. Zlo se nekako brže udružuje od dobra, jer ima interes. Na nama koji težimo nečemu Dobrom je da uradimo isto to. Da nađemo srodnu dušu u poslu i u privatnom životu i da vidimo temu u svemu što nas okružuje. Ne treba da zaboravimo da kako mi radimo svoj posao tako će i biti ovom narodu. Ogromna je odgovornost nad novinarima, a nažalost, ogromna većina novinara to uopšte ne shvata.

S obzirom na to da imate veliku podršku čitalaca u onlajn izdanju Blica gde i pišete, kao i na društvenim mrežama, žasto vas ne čitamo u štampanom izdanju?

Zaposlen sam u onlajn Blic sportu od njegovog osnivanja. Međutim, došlo je do promene u uredničkoj strukturi i novi urednik Marko Stepanović upravo insistira na tome da ovakvih tema bude sve više u štampanom izdanju, tako da se i to menja. Verujem da je moguće da se profesionalno uviranje vrati svome izvoru.

 

 

Leave a Comment