INTERVJU | Nina Kolundžija: “Sport je u svetu veliki biznis”


Jedna od retkih sportskih novinarki u Srbiji, Nina Kolundžija, započela je svoju karijeru 2007. godine na televiziji B92. Radila je u svim kadrovima redakcije, od web sajta do terena i televizije. Izveštavala je sa mnogih prestižnih sportskih takmičenja u zemlji i svetu. Koje su to glavne razlike u sportskom sistemu Srbije i ostalih zemalja sveta, kao i kakvi su odnosi sportista prema novinarima, tema je o kojoj smo razgovarale.

Da li ugroženost slobode medija u Srbiji utiče i na sportsko novinarstvo?

– Srećom, u sportskom novinarstvu nema cenzure takvog tipa. Postoje neprijatni sagovornici ali nema telefonskih poziva, ucena i pritisaka. Sportski novinari  imaju slobodu da uvek izveštavaju istinu bez posledica.

Ko su ti neprijatni sagovornici?

– Na primer, Duško Vujošević je jako specifičan sagovornik. Često ne dozvoljava da mu se postave neka pitanja, ume da odgovori drsko i dovodi u pitanje znanje novinara koji mu je postavio pitanje koje mu ne odgovara.

Kakve ste razlike u sportskom marketingu i PR-u pronašli između Srbije i drugih zemalja sveta?

–  Svetski sportski marketing u velikoj meri novinarima olakšava posao. Kod nas je to još uvek na niskim granama, tek je u začetku. Većina PR-ova u našoj zemlji užasno loše radi svoj posao. U svetu ti ljudi žele da promovišu svoj klub. Taj sport nije više samo sport nego je i biznis. Oni su toga savršeno svesni i žele da njihovih sportista ima što više u medijima jer će na taj način njihov klub biti popularniji. Iz tih razloga oni novinarima pomažu da se do sportista dođe. Dok je kod nas slučaj drugačiji. Na primer, Partizan je postigao veliki uspeh ove sezone.  Kada sam dan posle utakmice tražila PR-u nekog od igrača za izjavu odbijena sam “jer se igrači odmaraju”. To je izuzetno neprofesionalno. Jednostavno smo potrebni jedni drugima i u svetu se to zna. U svetu ne postoji “Ja tebi ne mogu da dam izjavu”.

Da li je to slučaj i sa velikim sportskim zvezdama?

Pau Gasol je svetska zvezda, koji uvek ide od novinara do novinara i odgovara kako na engleskom tako i na španskom jeziku. Sportisti iz sveta se profesionalno ponašaju prema novinarima jer su tako naučeni. NBA je takođe veliki biznis, igrači koji ne daju izjavu plaćaju kazne i suspenzije. Sportista ne može da se ponaša kao da je novinar ispod njega.

Da li su naši sportisti tome naučeni?

Situacija je bolja nego što je bila ranije. To se najbolje vidi kada odu u inostranstvo. Mislim da to tamo i nauče. Ipak, i dalje postoje izuzeci. Na primer, Nemanja Vidić  ne govori za srpske medije već jako dugo.

Zašto?

Zato što je imao neprijatna iskustva sa medijima posle promašenog penala protiv Slovenije, kada se nismo kvalifikovali na Evropsko prvenstvo. Ja mislim da je to jako pogrešno, jer stavljaju sve novinare u isti koš. Nismo svi isti, i nemamo svi iste ciljeve. Jedno su novinari koji prate sa kim je neki sportista pio kafu posle meča, a sasvim su drugo pravi sportski novinari.

Da li Olimpijske igre 2016. pratite iz studija ili iz Rija?

– Najverovatnije iz studija. Olimpijske igre su jako teške za izveštavanje jer samo jedna medijska kuća dobija akreditacije za ulazak u olimpijski park. U Srbiji je to zadovoljstvo pripalo RTS-u, tako da ostali novinari iz Srbije mogu da izveštavaju samo van olimpijskog parka. Takođe, mislim da ću je propustiti i zbog bezbednosti. Rio je trenutno jako nebezbedan grad i to je sad najveći rizik sa kojim se organizatori suočavaju.

Kako komentarišete nedavni teroristički napad u Parizu na stadionu “Francuska”?

– Što je stadion moderniji to je bezbednost veća i huligana je manje. Stadion “Francuska” je upravo pokazatelj toga. Napadač zbog jakih bezbednosnih mera nije ni uspeo da uđe na stadion već je to morao da uradi ispred stadiona. Da se to desilo kod nas, gde postoje baklje i dronovi, napadač bi bez problema ušao na stadion i napravio katastrofu.

Ko je krivac za takvo bezbednosno rasulo na našim sportskim događajima?

– Pre svega, sistem. I sam predsednik Vlade je više puta rekao da oni nemaju snage da se izbore ni sa huliganima ni sa privatizacijom.

Kako takav stav premijera Aleksandra Vučića utiče na građane koji prate sport ili se i sami njime bave?

– Takav stav utiče na sve. Utakmice jednostavno više nisu bezbedni događaji. Utiče na to da se građanima više ne ide na večite derbije jer ne znaju da li će da izbije neki incident.

Šta treba da se desi da bi se država na bolji način ophodila prema sportu?

– Za početak, da se poštuju zakoni. Postoji zakon da je na stadionima zabranjeno unositi pirotehniku a svima je očigledno da je to samo formalnost. Organizatori sportskih događaja treba oštro novčano da kažnjavaju one koji pokušaju da unesu pirotehniku na stadion i time bi se to drastično smanjilo. Na sportske događaje moramo da vratimo porodice i uklonimo huligane.
Autor: Katarina Đurković

Leave a Comment