Turska košarka na vrhu Evrope


Melih Mahmutoglu podigao je najznačajniji trofej koji je turska košarka ikad imala. Kapiten Fenerbahčea je proveo na parketu tek nešto više od minuta, ali će njegovo lice biti trajno memorisano u glavama Fenerovih navijača naročito, zatim, u sportskim arhivama, dokumentarcima, memoarima. Turski klub je na tronu Evrope.

Predmet polemike među turskim, a i ostalim novinarima i ljubiteljima košarke, može biti da li je ovo zaista uspeh turske košarke? Da li su Turci pomišljali da će jedina njihova dva sunarodnika – Mahmutoglu i Diveroglu – ući tek na samom kraju, dok će im Balkanci i Amerikanci donositi pobede?

Prvi veliki uspeh turskih klubova je Efes Pilsenovo osvajanje Kupa Koraća 1996. godine. Kroz iglene uši su se domogli trofeja, milanskom Adeku je falio samo jedan poen da izjednači zaostatak od osam poena iz prve utakmice i odvede utakmicu bar u produžetke. Kako god, kada je uspeh u pitanju, samo ožalošćeni sitničare, pobednici za to nemaju vremena od slavlja. U sastavu Efesa igrali su samo Petar Naumoski i Konrad Mekre od stranaca. Ostatak su činili domaći igrači. Turkdžan, Sarića, Ajdin, Evlijaoglu, Ojgun bili su nezamenljiva baza ekipe. Jedino Ajdin je od domaćih uspeo da ne nastupi u svih petnaest utakmica, propustio je dve. Funkcija stranaca je bila jasna – igrači koji prave razliku. Ljubimac navijača Naumoski je važio za prvog strelca, Mekre je beležio skoro dabl-dabl po utakmici. Ostatak posla je bio na turskim saigračima.

U to vreme je stasavala sjajna Efesova generacija, sa zenitom početkom novog milenijuma, učestvovanjima na Evroliginim fajnal-forovima i u finalu Evropskog prvenstva 2001. Pred domaćom publikom su počišćeni sa terena od strane kaznene eskpedicije zvane Jugoslavija. Gotovo cela reprezentacija je bila sačinjena od nekadašnjih ili tadašnjih Efesovih igrača: Turkdžan, Turkoglu, Kutluaj, Bešok, Okur, Tunkčeri, Onan, Peker. I opet je taj Efes imao samo nekoliko stranaca (Mulaomerović, Drobnjak, Šćepanović). Doduše, nekoliko nosilaca igre.

Zlatna generacija reprezentacije nije mogla ništa van domovine da uradi. Okitili su se sa dva srebra na početku i kraju prve dekade dvehiljaditih. I ta druga medalja je pod sumnjivim okolnostima.

Turska nije košarkaška nacija. Turci su fanatici. Struka je slaba, talenti se ne razvijaju, ne postoji tradicija i škola na koju se mogu osloniti. Među glavnim razlozima stagniranja razvoja je i politika koju TBL vodi prema domaćim igračima, odnosno strancima. Do pre nekoliko godina klubovi su u sastavu mogli da raspolažu sa maksimum šest stranca, od kojih se pet bira za nastup na utakmici domaće lige. Takođe, na terenu je dozvoljeno ne više od tri stranca. Dogovorom klubova broj dozvoljenih neturskih igrača se popeo na osam, ukida se zabrana, te su tako trenerima odrešene ruke. Sve zarad povećanja konkurencije i priliva kvalitetnijih igrača.

Jedino što je obezebeđeno je novac. Ne žale se pare. Banke, osiguravajuća društva i ostale firme se utrkuju kome će biti sponzor. Zbog toga je turska liga u ovom momentu jedna od najjačih u Evropi. Španija ima prednost tradicije, Grke je sasekla ekonomska kriza, Italijani skidaju prašinu sa fotografija iz ,,zlatnog doba”, dok je Turska najbrže uzletela na elitni nivo.

Na listi najvećih budžeta Evrolige, sva četiri predstavnika su u top deset. Galatasaraj je ,,najsiromašniji” sa ,,samo” 10 miliona evra, Anadolu Efes je na 18, Darušafaka na 20, Fenerbahče na 23 miliona evra. Tri od četiri su se plasirali u plej-of fazu Evrolige. Uvek ni od kuda iskoče neugodni Banvit, Karšijaka, Gazijantep, Bešiktaš, Tofaš. Ti manji klubovi igraju završnice manjih evropskih kupova, ugrabe po koji nacionalni kup ili poput Karšijake koja je prošle sezone sve iznenadila prvenstvenom titulom.  Alen Ajverson i Deron Vilijams nisu igrali ni za Real, ni za CSKA, ni za Barselonu, ni za PAO, nego za Bešiktaš.

Doguš osiguravajuće društvo je za tri godine od drugoligaša Darušafake načinilo top 8 sastav, izgrađena je potpuno nova arena sa preko pet hiljada mesta. Ne samo to, sponzorski uticaj koji imaju na Evroligu iskorišćen je za dobijanje licence, tj. garantovano učešće u Evroligi narednih deset godina.

Predsednik Fenera Aziz Jildirim samo odredi u koju sferu će se uložiti novac, dovede najbolja moguća imena na klupu i na teren – i vraća mu se rezultatima. Akcenat je na fudbalu, muškoj i ženskoj košarci i odbojci. Da obratimo malo pažnju i na lepši pol – košarkašice su konstantni učesnici fajnal-fora ženske Evolige od 2011. godine, samo nikako da se popnu na vrh. Tri puta su gubile finale, uključujući i ovosezonsko. Pritom, dovođena je sama elita WNBA lige. Dajana Taurazi, Kendis Parker, Tina Čarls, Kepi Pondekster, Ejndžel Mekorti… Čak ih je u finalu 2014. savladao rivalski Galatasaraj, u svom prvom i zasad jedinom nastupu u poslednjoj utakmici sezone.

Koliko se turska košarka ovajdila od uspeha svojih timova kada je Čedi Osman sa dvadeset i dve godine najzapaženiji domaći pojedinac među ,,velikom četvorkom”? Koliko još turskih igrača znate iz tih klubova? Imena koja se prva javljaju su Sinan Guler, Semih Erden, Melih Mahmutoglu, Furkan Aldemir…Za ostale se treba počešati po glavi i guglati. Kako bi srpska košarkaška javnost reagovala da je recimo Fenerbahče iz Beograda, da Mahmutoglu i Diveroglu postignu po 17 poena u borbi za pehar, a Bogdanović i Kalinić odigraju poslednjih minut i dvanaest sekundi?

 

 

Leave a Comment