Kultura bez fiskulture


Po završetku Drugog svetskog rata na našim prostorima ustoličila se doktrina Sovjetskog saveza. U razvoju svestrane socijalističke ličnosti važnu ulogu imala je fizička kultura koja se sasastoja iz fizičkog vaspitanja, sporta i rekreacije. Fizičko vaspitanje izučavalo se i negovalo u školama, sport u klubovima, a rekreacija je bila vezana za radničke sportske igre. Zdravlje i nega o duhu i telu bili su jedne od centralnih obrazovnih tema u zemlji razrušenoj ratom. Problemi fizičkog vaspitanja spadali su u onaj obrazovni korpus koji se ticao unapređenja zdravlja narodnosti kao i fizičke spremnosti mladih koja je zauzimala značajno mesto u doktrini narodne odbrane.

original

Oprema  i sprave za vežbanje  morale su da budu u duhu švedske gimnastike vežbanja čiji je cilj racionalno vežbanje utemeljeno na naučnoj osnovi. Ovakav sistem vežbanja podrazumeva jednočasovno vežbanje sastavljeno iz pet delova umerenih vežbi za sve delove tela. Koliko je Henrik Ling, osnivač švedske gimnastike  uticao na svet fiskulture, svedoči i veliki broj sprava koje se i danas koriste u nastavi, poput švedskih lestvi, švedske klupe(greda), švedskog sanduka. Časovi su obuhvatali i timske igre poput odbojke i košarke radi vaspitanja kolektivnog duha i saradnje. Đaci su vodili računa o opremi. I oni iz starijih razreda. I oni koje mrzi da učestvuju u času. Devojke su nosile crne trikoe, a kasnije crvene i plave. Momci su igrali fucu u belim majicama i crnim šortsevima. Vežbe oblikovanja i strojeve vežbe služile su i kao priprema za zadatke koje je tadašnje društvo nametalo. Vojni rok.

odbojka3

Devedesetih godina, s rušenjem komunističke ideologije ruši se i fizička kultura pre svega okupacijom fiskulturnih sala od strane sportskih klubova.  Sistem fizičke kulture koji je bio dostupan svima postaje privilegija te besplatno bavljenje sportom postaje prošlost. Sport kao najpoznatiji od tri dela fizičke kulture od tada se finansira iz roditeljskog (i dalje radničkog) džepa, pa sportski objekti i termini sada postaju njihova briga, a ne državna. Istih tih devedesetih rađeno je jedno istraživanje o značaju fizičkog vaspitanja u kojem su ispitanici bili deca i roditelji. Ono je pokazalo da i jedni i drugi vrednuju fizičko obrazovanje, ali da ga po značaju školskih predmeta stavljaju na poslednje mesto. To znači da se muzička kultura, likovna kultura i fizička kultura još od onda grupišu u poseban trougao ne tako bitnih predmeta.  Drugim rečima, predmeti „kulture“ su zanemareni. Odatle ne čudi degradacija kulturnih vrednosti u današnjem dobu. Više od dvadeset godina kasnije mesto ovih predmeta u predmetnoj strukturi je manje-više isto. Usled ekonomske krize u svetu i kod nas, mnoge državne škole iz godine u godinu smanjuju broj časova fizičkog, a među đacima (posebno srednjoškolcima i đacima starijih razreda) masovno vlada mišljenje da čas fizičkog služi kao predah od „težih“ predmeta, kao sat za druženje i „poštedu“, kao sredstvo za „bolji sveopšti uspeh“.

Leave a Comment