Španski derbiji – Fudbal, strast, politika i još po nešto


Španija nisu samo Real i Barsa, i derbiji Primere nisu samo ,,El Klasiko’’ dueli. Istorija, nacionalizam i politika u Španiji zaslužni su za rivalstva između mnogih klubova. Neka su mirna i prijateljska, a neka vatrena i puna mržnje, ali svako od njih pruža pravu fudbalsku atmosferu punu emocija, strasti, uzbuđenja i svega ostalog što novac i moderno viđenje sporta iz sezone u sezonu odnose iz fudbala. Ovo je prikaz najboljih derbija koje La Liga može da pruži, pored svima poznatog i svake godine sve više komercijalizovanog između Real Madrida i Barselone.

Atletiko Madrid VS Real Madrid

Kralj protiv radničke klase

Nakon što je ukupnim rezultatom od 4-1 izgubio od Albasetea i ispao iz kupa Španije, Gregorio Manzano je smenjen sa mesta trenera Atletiko Madrida, a klupu je 23. decembra 2011. godine preuzeo Diego Pablo Simeone Gonzalez. Poznavaoci fudbala kažu da se madridski derbi deli na dva perioda: Pre dolaska Simeonea u Atletiko značio je tri sigurna boda za Real Madrid, bio neprimećen široj fudbalskoj javnosti i budio strast samo među navijačima ova dva kluba; Nakon njegovog dolaska postao je najgledaniji španski derbi posle ,,El Klasika’’ i utakmica koju isčekuju fudbalski navijači širom sveta. ,,Pobeda u derbiju je za Real Madrid obaveza, a za Atletiko poklon’’, izjava je jednog navijača Atletika koja verovatno najbolje opisuje kako je nekada izgledala ova utakmica, dok je sada to pravi fudbalski spektakl. To pokazuje činjenica da se u poslednje tri godine čak dva puta u finalu Lige šampiona igrao madridski derbi.

Kada je Atletik Bilbao 1903. godine osvojio prvenstvo protiv Reala, grupa studenata osnovala je svoj klub u Madridu, zato što su verovali da je prestonici Španije potreban tim kao što je Bilbao, koji može da se suprotstavi Realu. Tako je nastao Atletiko Madrid. U početku je bio ogranak kluba iz Baskije, a svoju nezavisnost dobio 1923. godine. Verovatno je to i glavna stvar koja je odredila rivalstvo između dva velikana iz Madrida, s obzirom na to da je Real u to vreme sebi pripajao druge manje klubove i tako sklanjao konkurenciju, dok se Atletiko konstantno razvijao i od ideje studenata preko filijale Bilbaa postao samostalni fudbalski klub, što je privuklo ogroman broj ljudi iz radničke klase koji su u njemu videli način da se suprotstave ,,Kraljevskom klubu’’. Sukob ,,proleterijata’’ i ,,aristokratije’’ samo se pojačao za vreme dikature Franciska Franka, pošto je vladajući režim počeo ozbiljno da favorizuje Real Madrid zbog njegovih uspeha u Evropi. ,,Real Madrid je najbolji ambasador kojeg smo ikada imali’’, govorio je jedan od ministara tadašnje Vlade, na šta su navijači Atletika uzraćali rečenicom: ,,Klub Vlade, sramota za državu’’. Tako se i identitet navijača ovih klubova kroz istoriju formirao u dva potpuno različita pravca. Navijači Reala uvek su imali visoke standarde, nikada nisu tolerisali neuspeh i poraz, pa čak su i neretko zviždali zvezdama i legendama svog kluba, dok su navijači Atletika uvek bili skromni, požrtvovani i lojalni, i za njih je bilo dovoljno da njihovi igrači pokažu ništa manje tog požrtvovanja na terenu kako bi ih ispratili aplauzom. Postoje i određeni mitski elementi – kada pobedi Real to se proslavlja oko fontane boginje Kibele, a navijači Atletika pobedu slave oko fontane boga mora Neptuna.

Madridski derbi je odigran ukupno 214 puta, od čega je Real dobio 109, a Atletiko 54, dok je 51 put utakmica završena nerešeno. Najbolji strelac u istoriji ovog derbija je Kristijano Ronaldo sa 18 postignutih golova.

Valensija VS Viljareal

Bitka dva brata

Odnos između Valensije i Viljareala je najbolje opisati kao odnos između starijeg i mlađeg brata, gde ovaj stariji muči i maltretira mlađeg celo detinjstvo. Sada, kada je ovaj porastao i može da parira bratu, njihov sukob postaje mnogo ozbiljniji jer se više stariji brat ne pita jedini. Naravno, Valensija je u ovoj metafori stariji brat, a ako bismo birali datum kada je Viljareal sazreo i postao punoletan to bi verovatno bio 7. maj 2004. godine. Tada je Viljareal stigao do polufinala Kupa UEFA, gde mu je rival bio ni manje ni više nego najbliži i najrođeniji – Valensija. Iako je očekivano pokvarila punoletstvo i kontroverznim penalom izbacila Viljareal iz takmičenja i tako prošla u finale, Valensija je u ovoj utakmici po prvi put morala ozbiljno da se pomuči kako bi pobedila svog dosadnog malog brata.

Fudbalski klub Valensija je osnovan 1919. godine, a posle Španskog građanskog rata počeo je da se razvija u jedan od najjačih španskih klubova. Do sada imaju šest osvojenih titula Primere i sedam puta su osvajali Kup Kralja. Što se tiče evropskih takmičenja, imaju pomenuti trofej Kupa UEFA 2004. godine. Sa druge strane, iako je formiran ubrzo nakon Valensije, 1923. godine, Viljareal je veći deo vremena provodio u nižim ligama, tako da za sada nema nijedan osvojen trofej kada je reč o prvoj ligi, kupu i najjačim evropskim takmičenjima. Samim tim nije ni teško zaključiti da utakmice između njih ranije nisu bile nimalo popularne, osim za lokalne navijače. Međutim, sve se promenilo krajem 90-ih godina, za šta je zaslužna porodica Roig koja ima snažan uticaj na ekonomiju, biznis i sport u Valensiji, i koja našoj analogiji o dva brata daje konačan oblik.

Kada Francisko Roig, predsednik Valensije od 1994. do 1997. godine, nije dozvolio svom mlađem bratu Fernandu da preuzme deo akcija ovog kluba, Fernando odlazi u obližnji Viljareal i odlučuje da svoj novac investira u rivala. Navijači kažu da je Fernando Roig toliko opsednut svojim klubom i namerom da od njega napravi dostojnog rivala Valensiji, da svakog vikenda prati utakmice rezervnih igrača, omladinaca, kadeta i zna sve o svojim igračima i ljudima koji su u klubu. Od njegovog dolaska u Viljareal, klub je skoro pa redovan učesnik Lige šampiona ili Lige Evrope, a u nekoliko navrata su učestvovali i u polufinalima ovih takmičenja. U tom periodu nije bila retkost da na kraju sezone završi ispred Valensije, tako da od ovog relativno mladog derbija tek treba očekivati velike stvari, s obzirom na to da je klub iz Viljareala po kvalitetu svakako dostigao svog starijeg brata.

Od samo 39 utakmica na kojima su se ova dva kluba sastala, Valensija je bila bolja 16 puta, Viljareal 14, dok je nerešenim rezultatom završeno 9 susreta.

Atletik Bilbao VS Real Sosjedad

     Prijateljski derbi Baskije

Kada je posle Španskog građanskog rata Francicko Franko došao na vlast i uveo dikaturu, zabranio je, između ostalog, i sve simbole koji su na bilo koji način ugrožavali španski nacionalizam. Među njima je bila i ,,Ikurina’’, zastava Baskije, jedne od španskih pokrajina koje je pokazivala želju da postane nezavisna. Svi koji su na bilo koji način isticali ovu zastavu bili su najstrože kažnjavani, tako da je pored ostalih manifestacija ona prestala da se koristi i na derbiju između dva najveća kluba u Baskiji- Atletik Bilbaa i Real Sosjedada. Nešto više od godinu dana posle smrti Franka, tačnije 5. decembra 1976. godine, na fudbalskom stadionu Antoaneta, kapiteni ove dve ekipe su pre početka derbija zajedno izneli Ikurinu i tako obeležili kraj španskog diktatora. Rezultat ove utakmice ostao je u drugom planu pošto su Baskijci tada sebi dokazali da nisu izgubili identitet tokom prethodnih godina, a ostatku sveta pokazali da derbi u fudbalu ne mora nužno da znači i sukob, neprijateljstvo i mržnju između dve strane.

Od 1929. godine, od kada se igra španska liga, samo je devet klubova uspelo da je osvoji. Među njima se nalaze i oba kluba iz Baskije, čineći ih jednim od najuspešnijih timova u Španiji. Od tada se odnos u kvalitetu između ove dve ekipe stalno menjao, titule su se osvajale, derbiji pobeđivali, ali njihovo prijateljsko rivalstvo nikada nije pokvarila zavist i ljubomora na međusobne uspehe.

Jedna od mnogobrojnih stvari koja taj njihov odnos opisuje je i okupljanje navijača oba kluba pre početka derbija kada zajedno ispijaju piće, nadglašavaju jedni druge u pevanju navijačkih pesama a zatim šetaju do stadiona na kom se taj dan igra utakmica. Poznato je i da je Real Sosjedad dozvolio Bilbau da na početku sezone 2013/14. svoje utakmice igra na njihovom stadionu, jer izgradnja novog stadiona Atletik Bilbaa nije još bila završena. Takođe su poznati i po tome što u njima mogu samo da igraju igrači rođeni u Baskiji. Doduše, Real Sosjedad je ovu politku napustio 1989. kada su iz Liverpula doveli Džona Oldridža, dok se kod njihovih rivala ona i dalje primenjuje.

Od ukupno 171 odigranih derbija, Bilbao je pobedio u 72, a Real Sosjedad u 53, dok se 46 utakmica završilo nerešeno. Telmo Zarra je najbolji strelac ovog derbija sa ukupno 14 postignutih golova.

Sevilja VS Real Betis

Najvatreniji španski derbi

Četvrtfinale Kupa Kralja 2007. godine, gradski derbi Sevilje protiv Real Betisa i 50.000 vatrenih navijača koji pevaju, navijaju i pale zastave svojih rivala – sasvim uobičajeno za ovu utakmicu. A onda 59. minut, 1-0 za Sevilju, strelac Frederik Kanute. Ali umesto delirijuma navijača nastao je muk i ceo stadion je gledao kako onesvešćenog trenera Sevilje Huande Ramosa iznose na nosilima sa terena. Nakon postignutog gola na stadion je uletela staklena flaša puna leda i pogodila španskog trenera u glavu, koji na sreću nije imao težih posledica. Samo šest meseci kasnije, na otvaranju nove sezone igrač Sevilje Antonio Puerta onesvestio se tokom utakmice i tri dana nakon toga preminuo. Ovi događaji koja su se desili u kratkom vremenskom periodu, napokon su smirili strasti i umanjili donekle ogromnu mržnju koja postoji između ovih rivala.

Kada su vlasnici Sevilje, inače pripadnici više klase u Španiji, odbili da u tim prime običnog čoveka iz radničke klase, deo rukovodstva se pobunio i napustio klub. Upravo oni su 1909. godine formirali klub koji se od 1914. zove Real Betis, tako da rivalstvo maltene postoji od nastanka Betisa, ili tačnije-  zbog nastanka Betisa. Iako se priča da su za Sevilju oduvek navijali ljudi iz viših, a za Betis oni iz nižih socijalnih slojeva, oba kluba su tokom istorije imala približno identičnu sudbinu. Skoro uvek igrala u istom rangu i bila slična po kvalitetu, što je iz godine u godinu i iz derbija u derbi ovo rivalstvo činilo intenzivnijim. Nikada se nije znalo ko će pobediti i vrlo retko se neko smatrao favoritom, a svaka sezona donosila je nove čarke, incidente i kontroverzne situacije što je samo povećavalo mržnju među navijačima.

Tako su 1997. godine navijači Sevilje optužili Betis da je namerno izgubio od Sporting Hihona, što je direktno uticalo na to da Sevilja ispadne u niži rang. Nisu dugo čekali na osvetu, s obzirom na to da je njihov klub tri godine kasnije izgubio od Ovijeda kod kuće što je Betisu znatno otežalo borbu za opstanak.  Poznata je i priča da su se u vreme dok je Denilson de Oliveira igrao za Betis, trojica igrača Sevilje potukla sa navijačima Betisa u kafiću, dve nedelje pred derbi. Zbog istorije ova dva kluba, njihovog nastanka i dešavanja na terenu i van terena, ovaj derbi svakako važi za ,,najvatreniji’’ u Španiji.

Od ukupno 126 utakmica između ova dva kluba, Sevilja je pobedila na 60, Real Betis na 37, dok je nerešeno bilo na 29 utakmica. Najbolji strelac u ovom derbiju je Hoze Antonio Rejes sa pet postignutih golova.

Barselona VS Espanjol

Fašizam protiv revolucije

Sezona 2006/07, još dve utakmice do kraja prvenstva. Barselona i Real Madrid su bili na deobi prvog mesta sa po 72 osvojena boda i ako do kraja oba tima ostvare maksimalan učinak, šampion Španije će biti Real Madrid zbog boljeg rezultata u međusobnim duelima. Klub iz Madrida gostovao je Real Saragosi i bio apsolutni favorit. Sa druge strane, Barselona nije imala nimalo lak zadatak  jer je na Kamp Nou igrala gradski derbi protiv Espanjola. Utakmice su počele istovremeno tako da su navijači oba kluba konstantno osluškivali šta se dešavalo kod njihovih rivala. Loše je počelo za Barselonu, Raul Tamudo je već u 30. minutu doveo Espanjol u vođstvo. Međutim, ubrzo je Saragosa postigla vodeći pogodak protiv Real Madrida, a Lionel Mesi sa dva gola doneo Barseloni preokret u derbiju i potencijalnu prednost od tri boda u odnosu na Real, u slučaju da takav rezultat ostane do kraja. Real se ipak nije predavao. Izjednačio je jednom preko Van Nisterloja, pa zatim i drugi put preko istog igrača, s obzirom na to da je Saragosa u međuvremenu još jednom povela. Poslednji minut utakmice, Barselona vodi u gradskom derbiju, Real gubi bodove protiv Saragose, navijači Barse već slave titulu. Ali slavlje u potpunosti prekida apsolutni heroj Espanjola Raul Tamudo sa još jednim golom za svoju ekipu i konačnih 2-2 na obe utakmice! U poslednjem kolu i Real i Barsa su ostvarili pobede i za šampiona je proglašen Real Madrid. Završnica ovog prvenstva poznata je pod nazivom ,,Tamudazo’’. Uzimajući u obzir da je to za sve navijače Espanjola najveći uspeh njihovog kluba u istoriji derbija sa Barselonom, jasno je zbog čega ovaj derbi nije među najpopularnijim široj fudbalskoj javnosti. Jednostavno, razlika u kvalitetu je oduvek bila prevelika.

Nesuglasice između ovih klubova postoje još od njihovog nastanka. Dok su Espanjol osnovali navijači čistog španskog porekla, Barselona je od svog nastanka bila multinacionalan klub za koji su i igrali i navijali ljudi izvan Španije. Njihovo rivalstvo je dobilo političku pozadinu i postalo još intenzivnije za vreme diktature Franka, članovi i navijači Espanjola podržavali su vladajuću strukturu, dok je među Barseloninim simpatizerima vladao više revolucionarni duh. Neki navijači Espanjola su svoju lojalnost pokazivali tako što su se pridruživali fašističkim Falangama i veliki deo njih su bili upravo policajci i vojnici, a za Barselonu su navijali uglavnom imigranti i ljudi iz nižeg socijalnog sloja. Danas je ovaj derbi izgubio veći deo svoje političke pozadine, ali bez obzira na to navijači  i dalje nemaju prijateljski odnos, a atmosfera na stadionima uoči utakmica se nije mnogo promenila.

Od ukupno 163 utakmica, Barselona je bila bolja u čak 93, dok je Espanjol slavio u 34. Nerešeno je bilo u 36 susteta, a najbolji strelac je Lionel Mesi sa 17 postignutih golova.

Leave a Comment