Српско гудање: Слободни духови | Премиум функција

Тешко је утврдити тачно порекло српске гудачке школе, али је последњих година постало јасно да српски солисти и оркестарски музичари заузимају водеће позиције широм света.

После сусрета са концертним виолинистом Сашом Мирковићем, занимало ме је шта се музички дешава у Србији. Заједно са супругом, виолончелисткињом Доџаном Јовановић Мирковић, основао је и тренутно је председник београдске гудачке групе Енсембле Метаморпхосис. Мирковић је освежавајући поштен самостални мислилац – раскошна личност пуна креативности. Даљим истраживањем открио сам да у свету музике има много више српских музичара попут њега. „Током 20. века свака генерација Срба је имала свој рат, што је можда допринело да постанемо бољи уметници“, каже Мирковић. ‘Има толико потешкоћа у нашим животима, ми правимо музику од тога.’ Јовановић Мирковић додаје: „Мислим да је наш став и наша посебност главни разлог зашто смо сада људи и уметници.

Осим оваквог става и извесне отворености, постоје још два разлога за стварање многих добрих српских гудача. Прво, током 20. века земља је била слободна да бира и бира најбоље за музику, јер није била ни део Истока ни део Запада. Друго, музички систем у Србији уопште, а посебно музички интернат у малом граду Ћуприји, одиграо је кључну улогу у развоју српских талената.

Срби деле сличан став са осталим балканским земљама, али пошто су до средине 19. века били под османском влашћу, потичу из културно другачијег места. „Разлика између тога што смо део Отоманског или Аустријског царства је огромна, тако да смо далеко заостали у свим аспектима западног културног живота“, рекао је Гордон Николић, бивши председник и музички директор Лондонског симфонијског оркестра. Холандски камерни оркестар од 2004. „После Првог светског рата, српско, хрватско и словеначко (евентуално до Југославије), после формирања Краљевине Хрватске и Словеније, говори у потпуности са становишта традиционалне музичке културе. Креирајте на исти начин као и раније. Али за Србију је то друга прича: класична музика је велика новина, празна страница у смислу расположења, културе, институција и тако даље. Морали смо да почнемо изнова.

Пре Другог светског рата у Србију је долазила само традиционална музика. „У почетку је било тешко асимиловати европску традицију“, каже Горен Гостић, директор Симфонијског оркестра Бечког радија и бивши професор на Универзитету камерне музике у Србији. Други делови Европе са ренесансним, барокним, класичним и романтичним периодима развили су своју сопствену 500-годишњу непрекидну музичку историју и традицију. Ставили смо крај романтичарске ере у 20. век.’

Међутим, немају сви луксуз новог почетка. „Потенцијални проблем са традицијом је што она води ка уједначавању стандарда, што доводи до лакше генерализације“, каже Николић. „Када добијете било какву генерализацију, аутоматски ћете погледати форму коју треба да постигнете јер су захтеви специфични и прецизни; Ако тачно знате шта треба да урадите да бисте задовољили потребе, заборавићете зашто уопште правите музику – губите додир са објектом.’ Он наставља: ​​„Пре сто година класична музика није била део главне културе Србије. Временом је напајана различитим утицајима – људи су узимали оно што су мислили да им одговара, а данас постоји та прелепа мешавина свежине и талента.