80. годишњица устанка у Варшавском гету

Мој деда, Франк Вајнман, одрастао је у Бечу, Аустрија: добро образован, асимилован Јеврејин чији је отац поседовао фабрике боја.

Његов пун, срећан живот више средње класе срушио се када је био у раним двадесетим и када су нацисти умарширали у Аустрију. После онога што је 1938. било познато као Кристална ноћ – немачки за „Ноћ сломљеног стакла“, када су нацисти уништили јеврејске фирме и куће – знали су да морају да оду. Родитељи деде Франка су уз помоћ породице већ у Чикагу добили визе за Америку. Али Френк је био заљубљен у Мађарицу коју је упознао у Братислави, Терријеву баку. Са њом су остали у Европи, прво се сакрили у Прагу, где су се тајно венчали у бекству.

Френк на крају стиже до Териног родног града Кошице, у Мађарској, где се крије са њеном породицом. То је било 1940. и 1941. године и Мађарска је још увек била безбедна за Јевреје.

У међувремену, брат мог деде, ујак Чарлс, био је у Чикагу покушавајући да добије визу за моје баке и деде да дођу у Америку, што није било лако. Да би ушли, чак и они који су покушавали да избегну смрт у логорима, Јевреји су морали да имају америчког спонзора који је био спреман да потпише изјаву под заклетвом и да много новца. Чарлсов шеф у Чикагу је пристао да то учини, и низом чуда моји деда и бака напустили су Европу у јесен 1941. године, стигавши два месеца пре Перл Харбора.

Једном у Сједињеним Државама, покушали су да убеде Теријеве родитеље, моје прадеду и прадеду Рудолфа и Матилду Видор, да дођу у Америку. Али они су били поносни Мађари. Мислили су да ће бити добро. И били су, све до 1944. године, када је Хитлер напао Мађарску.

Моји прабака и деда су одведени у Аушвиц и убијени. Њихова ћерка, моја пратетка, такође је била тамо, али је онда отишла у марш смрти и на крају умрла у другом логору званом Штутхоф, што смо недавно сазнали захваљујући помоћи Надие Викаре у Музеју холокауста Сједињених Држава.

Годинама, не знајући шта се десило њеним родитељима, моја бака је изговарала Кадиш, јеврејску молитву у част погинулима, у знак сећања на устанак у Варшавском гету. Био је то догађај који није имао везе са мојом породицом, већ са храброшћу и храброшћу Јевреја. Јевреје је Хитлер покушао да потпуно истреби, али није успео.