Путин гура Србију и Босну да подрже његов рат у Украјини

Када сам од 2009. до 2013. био врховни командант алијансе у НАТО-у, често сам посећивао Балкан. Коалиција има више од 15.000 војника у мировној мисији на Косову, малој отцепљеној републици која је прогласила независност пркосећи Србији. Ово је изазвало значајан рат 1999. године, у којем су НАТО авиони бомбардовали српску престоницу Београд. Ипак, недавне српске владе радиле су на побољшању односа са Западом и тражењу чланства у ЕУ.

Али у Србији и њеним мањим суседима постоје све опасније снаге које подржавају Путина. Русија одбија да призна Косово; То је свакако било иза покушаја државног удара у малој Црној Гори 2016. године; И подржава сепаратистичке елементе у Босни и Херцеговини.

Изнад свега, Путин жели да задржи Србију и Босну ван НАТО-а и ЕУ. Он жели да појача подршку својој украјинској катастрофи и да одврати пажњу Запада генерално продуктивним тензијама — посебно између Србије и Косова.

Председник Србије Александар Вучић хода танком линијом између Москве и Запада. Његова влада је гласала за резолуцију Уједињених нација којом се осуђује руска инвазија; Одбацила је Путинову анексију руских окупираних територија у Украјини прошле недеље; И делимично подржава слање хуманитарне и несмртоносне војне опреме у Кијев. (Нажалост, Вучић је у мају потписао гасни споразум са Русијом.)

Унутар сложене политике Босне и Херцеговине, Путин наставља да гради подршку. Прошлог мјесеца је замијенио Милорада Тодића, нереконструисаног српског националисту који води Републику Српску, етничког Србина у Босни. Неко сумња да би Тодић радо уништио своју земљу да би удовољио свом господару у Москви.

Дакле, како ће Запад одговорити на напоре Русије? Преосталих око 3.500 мировњака је важно, али није посвећено. Права конкуренција се пребацила на информациони рат и економско ангажовање.

Што се тиче информација, Москва има предност. Она је дубоко умешана у ширење лажних наратива о рату, настојећи да прикаже руску „специјалну војну операцију“ као пансловенску мисију да уједини својеглаве Украјинце (сами Словене) са мајком Русијом. Ово, очекивано, добро игра на десници, али и међу становништвом у целини: јунска анкета је показала да скоро две трећине Срба криви НАТО за рат, док 10% углавном или у потпуности окривљује Русију.

На срећу, Москва има мало економских подстицаја. Српски извоз у Европу је скоро 15 пута већи од извоза Русије и драматично ће се повећати са чланством у ЕУ. Непосредно, Србија и Босна желе да задрже могућност својих држављана да путују без виза у ЕУ, одакле се Руси све више протерују.

Кључ за САД, ЕУ и НАТО је једноставан: не узимајте Балкан – посебно Србију и Босну – здраво за готово. Те две земље, ако понекад нису савршени савезници против Русије, требало би да буду на постепеном путу ка чланству у ЕУ, а НАТО би требало да блиско сарађује са њима на војној обуци и вежбама.

Русија ће наставити да забија клин између Балкана и Запада. Иако би Москва и Србији и Босни могла да понуди снабдевање природним гасом, мора се разумети да је ово тактичко искушење у поређењу са стратешком вредношћу ширег чланства са Западном Европом.

Више од Блоомберг Опинион-а:

Европа може да узврати затварањем Путина Цене гаса: Киријакос Мицотакис

• Колико је Путин популаран када изгуби рат у Украјини?: Тобин Харша

• Румунија се плаши Путина, али Путин треба да се боји Румуније: Роберт Д. Каплан

Ова колумна не одражава нужно мишљење уредништва или Блоомберг ЛП и његових власника.

Џејмс Ставритис је колумниста Блоомберговог мишљења. Пензионисани адмирал америчке морнарице, бивши врховни командант савезничких снага НАТО-а и емеритус Флечер школе права и дипломатије на Универзитету Тафтс, он је потпредседник за глобалне послове у Карлајл групи. Он је, недавно, аутор књиге „Риск Ит Алл: Тхе Девет Цонфлицтс анд Цросс оф Децисион“.

Овакве приче су још увек доступне блоомберг.цом/опинион