Zimska čarolija u ulici blizu sirotišta


Zimsko jutro zateklo je dvojicu prijatelja u obavljanju svojih uobičajenih delatnosti. Njih dvojica su naime svakog jutra čeprkali po kontejnerima u ovom kraju. Jedan je to činio sa drškom od kišobrana, dok je drugi bio opremljen nekim običnim drvenim štapom. Svoje leve ruke provukli bi kroz rukohvate od cegera u koje bi ubacivali sve od čega bi imali neke koristi. A sadržina kontejnera je uvek raznovrsna. Kora od oljuštenih krompira, suvo cveće, plastične flaše, neke slike verovatno od ne više dragih lica, poneki izlomljeni plastični bager na kom je neko dete demonstriralo svoju silu, razglednice sa srdačnim pozdravima ili neka davna ljubavna pisma koja su imala sreću i nisu završila u plamenu. Bilo je tu svega, sve ono što je za nekog odbačeno i nepotrebno, a što bi za nekog drugog možda bilo od neke koristi. Tome su se nadala ova dva prijatelja.

Zima je nezahvalno vreme za istraživanje po kontejnerima. Dobra strana je što muve ne stvaraju problem, a i hrana koja se odbaci se ne kvari kao na letnjoj vrelini. Hladnoća je uvek neugodan neprijatelj, ali kada je izbor sveden na minimum sve se završava onim ‚‚Što se mora nije teško”. Međutim, ova dvojica su prošle zime imala izbor koji je mogao da im promeni život u potpunosti. Bio je to dan kada su oni pored kontejnera uz koji se nalazio i neki odbačeni dečji dušek iz kreveca i karton od kutije električnog šporeta, pronašli i torbu sa nebrojano mnogo para. Trenutno ushićenje se brzo pretvorilo u nedoumicu i problem.

– Ma da nije jedna od onih skrivenih kamera? – upita jedan od prijatelja.
– Mene više brine čiji je ovo novac? – zabrinutim tonom reče drugi.
– Ako nije skrivena kamera onda je ovo novac nekog mafijaša. Ko još danas ima ovoliki novac?
– Voleo bih da znam da si u pravu, međutim, mi to ne možemo znati.
– Pa šta misliš, čije bi ovo moglo da bude?
– Ne znam. Možda je neko sakupljao novac za siročiće. Znaš da se u sledećoj ulici nalazi ono sirotište. A čuo sam da im krov prokišnjava, da im je grejanje slabašno. A tamo je i ona mala Neda koja nam redovno maše sa ljuljaške i koja nas svašta zapitkuje.
– A možda je ipak novac koji je zarađen od droga kojim se ubijaju deca?
– Nije nemoguće. A možda je neko prodao stan da bi platio operaciju za svoje dete. Vidiš da se ovde nalazi i dušek sa kreveca. Možda je neko sluđen zbog bolesti deteta dok je izbacivao dušek izbacio i ovaj novac.
– Može da bude i to. Ili je od neke pljačke. Nekog grizla savest i on je zbog toga odbacio ovaj novac. Ne znam. Šta ti misliš?
– Ne znam šta da mislim. Ono što je sigurno je da ne želim da i mene grize savest, a uzmemo li ga, to nećemo izbeći.
– I šta da radimo?
– Ono što moramo. Ostavićemo taj novac tu gde smo ga i pronašli. Ovde nas je čekala okačena kesa sa celim hlebom, ti si pronašao teglu u kojoj ima ajvara više od pola. To je za nas. Idemo da se zagrejemo, namažemo ajvar na hleb i da gledamo televiziju. Nama više i ne treba.
– Pa dobro… ako misliš da je tako najbolje. Mada… Uvek uzimamo stvari koje su odbačene. Možda je i novac odbačen?
– Zimski raspust je. Možda je krenuo onaj zimski dečji bioskop na televiziji. Volim dečje filmove. Ti?
– Volim…

Autor:
Željko Žele Jovanović

Leave a Comment