Наука о пахуљама – ББЦ идеје

Шта нам пахуље говоре о нашем универзуму?

Професор Брајан Кокс: Пахуље су сложене, лепе, мистериозне и потпуно задивљујуће. Али упркос својој сложености – и бескрајној разноликости – структура пахуљице се може објаснити неким универзалним законима природе. Закони који објашњавају све, од пахуљица до галаксија. Почнимо од почетка. Шта је пахуља? Или, да употребим његов технички назив, ледени кристал? Кристали леда се формирају у облацима када се водена пара сретне са малим мрљама прашине или полена. Ово формира његово мало хексагонално језгро. Врхови стрше и груби су. Ово привлачи молекуле воде. Затим више молекула воде. И још. Они формирају гране наше пахуље. Величина и облик ових грана зависе од тачне температуре и влажности на коју пахуља наиђе током свог путовања кроз облаке, које сила гравитације вуче наниже. Сваки од њих иде мало другачијим путем – што значи да нема две потпуно исте снежне пахуље. Када вам пахуља слети на рукав, она је на потпуно јединственом путовању да стигне до вас. Пре него што се у трену отопи. Давне 1611. године, једног хладног јануарског јутра у Прагу, пахуља је пала на рукав математичара Јоханеса Кеплера. То га је навело на размишљање: „Зашто пахуље имају шест страна?“ Кеплеров пробој била је његова теорија да је овај хексагонални образац најефикасније коришћење простора. Да ли је саће унутар кошнице. Или гомиле наслаганих артиљеријских граната. Или деликатна и пролазна пахуља. Требало је 400 година да се докаже његова теорија, 400 година. Оно што Кеплер у то време није знао је да се сваки молекул воде, или Х2О, састоји од два атома водоника и једног атома кисеоника. Када се молекули воде спакују када су замрзнути, угао између атома водоника је увек око 105 степени. Ово нам даје шест страна. У својој основи, пахуља је увек у облику шестоугла. Али они могу прерасти у све врсте чудних и дивних облика. Дугачак и танак као оловка. Оштар као игла. Цилиндричан као метак. Или, понекад, троугласти. Али истина је да је већина снежних пахуља на неки начин… па, попут мехурића. Ако разговарате са фотографом снежних пахуљица – има их врло мало на свету – они ће вам рећи да су потребни дани и дани на хладноћи да бисте добили „фотографију за новац“. Услови морају бити тачни – између минус 15 и минус 13. Али од када је Вилсон Бентли, фармер из Вермонта, снимио прве фотографије задивљујућих пахуља 1885., ми смо били завучени. Научници су показали да је симетрија невероватно пријатна за људски мозак. Све пахуље су радијално симетричне, што значи да их можете исећи на идентичне кришке, попут торте. Шкољке, цвеће, морске звезде, па чак и спиралне галаксије, као што је Млечни пут, деле ову врсту симетрије. А природа има још један трик у рукаву. Пахуље заправо нису беле. Провидан је, али има много ивица, и то распршује светлост, чинећи да изгледа бело. Свака пахуља је микрокосмос закона физике. Гравитација га тера да падне. Електромагнетизам одређује његов облик. И имаш симетрију. Исто важи и за звезде, соларне системе и планете. И са нама. Када погледате пахуљицу, можете прочитати њену историју. Своју јединствену причу. Искуства са којима се суочава обликују је у оно што јесте. Баш као и ми, заиста.